Tue. Jun 18th, 2024

Устав Књажества Србије (слсрп. Уставъ Княжества Сербїе), познат као Сретењски устав, први је устав у Кнежевини Србији који је донет у Крагујевцу 1835. године. Устав је саставио Димитрије Давидовић. Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. На основу устава из 1835. године, власт у тадашњој Кнежевини Србије су чинили, кнез, државни совјет и народна скупштина, која је претеча, данашње власти председника, владе и народне скупштине.

Просветитељ и уставописац Димитрије Давидовић 1834. године, уље на платну, рад Уроша Кнежевића.

Устав је израдио Давидовић по угледу на француски устав из 1791. и уставне повеље од 1814. и 1830, и белгијски устав од 1831. године. У „Новинама србским” број 15 од 25. априла 1835. године дао је кратак преглед Устава САД-а. Сковао је нови термин устав који је заменио дотадашњу туђицу конституција. Он је овај појам повезао с глаголом – уставити, да се једним нарочитим законом зауздава врховна власт. Давидовић је у полунезависној кнежевини на врло слободоуман начин саставио највиши правни акт на либералном устројству. Устав је био подељен на 14 глава и 142 члана. У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени грб и застава Србије, што једна вазална земља не би смела да има. Застава је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита“.

Уставом је подељена власт на законодавну, извршну и судску. Законодавна и извршна власт су припадале кнезу и Државном савету, а судска независним судовима. Извршну власт је чинило шест министара, а председник Савета је председавао и министарским седницама. Кнез је имао право да по чл. 14. двапут одбије предлог неког закона, али ако би и трећи пут био изгласан, он је морао да га прихвати под условом „да не иде на погубу народа, или противу Устава државнога“. Члан 14. представља модификацију сличног члана из француског револуционарног устава из 1791. У глави VII Устав је предвидео да судство буде подељено на три институције: окружне судове, Велики суд (апелациони) и једно одељење Државног савета, као суд трећег и највишег степена. Устав у начелу проглашава поделу власти на извршну, законодавну и судску али није доследно спроведено. У чл. 79. предвиђено је да се у целој земљи суди по јединственом законику (на скупштини, кнез Милош најавио је народу да ће бити донет грађански законик). У чл. 80. описана су права и дужности судија, који је предвиђао потпуну независност судија од било какве власти.

У глави VIII Народној скупштини дата су права да одређује годишњи данак, да са Саветом бира новог кнеза и да се без њеног одобрења не може повисити кнежева годишња плата, док се без кнежеве сагласности она не може смањити. Скупштина је имала буџетско право, које је предвиђало да се никакви порези, намети и задужења државе не могу остварити без њеног одобрења. У каснијем периоду из овог ће се развити представнички систем и парламентарна владавина у Европи. Пореско право представничког тела, уређено у Magnа cartа libertatum из 1215. године, која је била на снази само 2 и по месеца, постало је општеприхваћени уставни принцип тек крајем 19. века, а било је прихваћено у овом уставу. Попут начела у англосаксонском праву no taxation without representation (нема опорезивања без народних представника) из 1768. године, у Сретењском уставу је уређено буџетско право Народне скупштине. Чланом 85. било је предвиђено редовно заседање Скупштине почетком маја (на Ђурђевдан), на кнежев позив, а зависно од потребе могла је бити сазивана и више пута годишње. Овим уставом предвиђено је да Скупштина броји 100 чланова, а народни посланик није смео да буде млађи од 30 година. Није предвиђен начин бирања народних посланика, изузев констатације да они морају бити ”најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свију окружија и свега Књажества Сербије”, док је све остало препуштено посебном закону.

Одредбе у глави XI о општенародним правима донесене су ради заштите појединца од тиранске власти. Члан 111. је предвиђао једнакост свих пред законом, а у чл. 112. установљено је да се нико не сме гонити, ни затварати, ни бити осуђен без надлежног суда и мимо закона. Осим тога, члан 113. је прописао да се сваком затворенику најдаље након три дана морало бити саопштено зашто је затворен и он је морао бити испитан, а члан 115. је предвиђао да је судити могао само надлежни суд, док је члан 114. гарантовао да ником не може бити двапут суђено за исту кривицу. Члан 119. гарантовао је да је приватна имовина неприкосновена и … „Ко се покуси својевољно дирнути у туђе добро и имање, и или присвоити га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и од куд му драго“. Међутим, једну од најважнијих одредби и за светску правну историју прописао је Члан 118. којим је забрањено ропство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тле Србије постаје слободан човек. Овим уставом је била успостављена и слобода вероисповести, где је чл. 97. осигуравао безбедност и заштиту државе свим својим грађанима, без обзира које вере они били. Један од последњих феудалних остатака – кулук, укинут је чл. 124 који прописује да у случају потребе за јавним радовима, државна је дужна да грађанима плати „пристојну надницу”.

На Сретење2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на кнежевим ливадама у Крагујевцу и уз присуство 2,5 хиљада учесника и 10 хиљада знатижељног света донесен је свечано Устав, након чега је кнез понет од масе света на рукама, а док је гласање претходно вршено по окрузима без главног претреса. Сутрадан, Устав је прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пешачку гарду и уз присуство државног врха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа. Тада је у пренамењеним просторијама крагујевачке Типографије, приказао Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена. Оригинални примерак устава повезао је и укоричио Глигорије Возаровић (17901848), први књиговезац, књижар и библиотекар у Кнежевини Србији, а од 1901. године чува се у Архиву Србије. Устав је одштампан у Књажевско-државној типографији у Крагујевцу у чак 10.000 примерака, раздељен је депутатима посланицима Сретењске скупштине и послат по примерак свим установама.

На основу новог Устава постављена су и петорица министара: за министра правде Лазар Теодоровић, за министра унутрашњих дела и за министра просвете Димитрије Давидовић, за министра иностраних послова Аврам Петронијевић, за министра финансија Алекса Симић и за министра војног Милета Радојковић. У Државни савет су ушли: Коца Марковић (председник Савета), Јосиф Милосављевић, Тома Вучић Перишић, Милосав Здравковић Ресавац, Михаило Герман, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић. Колико је кнез Милош био одушевљен уставом најбоље сведоче његове речи упућене самом уставописцу

One thought on ““СРЕТЕЊСКИ УСТАВ””
  1. What I wouldnt give to have a debate with you about this. You just say so many things that come from nowhere that Im quite sure Id have a fair shot. Your blog is great visually, I mean people wont be bored. But others who can see past the videos and the layout wont be so impressed together with your generic understanding of this topic.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *